Priča iz Engleskog doma, Nišava, ćevapčići, pivo…

Bio je prvi maj, radnički praznik. Godina daleka, 1952.

Dan umiven suncem, skoro letnji. Niški radnici otišli u kolektivnu posetu kolegama u bitoljskoj fabrici kože, neki na paradu u Beograd.

Mnogi na neku od sportskih priredbi u gradu, u fabričke hale da proslave svoj praznik. U okolnim izletištima Sićevu, Niškoj Banji, Gabrovcu, Delijskom visu, Gorici, Panteleju vrteli se prasići i jagnjići na ražnju.

Svirale harmonike, ječale trube, violine usitno. Vilo se kolo. Ispijala rakija iz čokanja, tamanili špriceri.

Tokom tri dana, koliko se te godine slavilo, na šalteru Železničke stanice prodatko je oko deset hiljada karata za razne pravce. Gradsko saobraćajno je od Niša do Niške Banje i nazad prevezlo blizu 70 hiljada putnika.

Slavili smo i mi domci, tako su zvali nas štićenike Engleskog doma, onog što su ga sagradile milosrdne Кarington Vajld, Ledi Pedžet, Mo Florens i druge milosrdne sestre, Engleskinje. Očeve, majke, braću i sestre izgubili smo u vihoru Drugog rata, pa su nas pribrali u Engleskom i drugim domovima širom Srbije. Bilo je među nama Srba, Hrvata, Mađara, Slovenaca, Nemaca, Makedonaca, Muslimana, Crogoraca, Šiptara.

Prvog dana maja 1952. ulogorili smo se kod crkve u Donjoj Vrežini. Upravnik doma čika Dragi Stojanović Makarenko častio nas je za praznik ćevapčićima i pivom. Nišavom smo se sami častili. Gitaru je svirao Vujadin iz Bosne, harmoniku Marjan Anđelković, u bubnjeve udarao Mladen Bailo.

I tu, kod crkve, na livadi, počela je igranka sa devojkama iz komšiluka koje su dobar deo vremena provodile sa nama u domu. Mnoge su nam bile školske drugarice, zajedno smo učili. Marjan je posle pričao da mu je pola čaše piva udarilo u – noge.

Bailo je primetio da je Mira iz komšiluka neverovatno lepa. Nemac Nik je celog dana trčao za loptom. Johan Bek ni toga dana nije mogao bez knjige. Ibra je pokušavao da peva lepše od ptice. I pevao je. Niko je zaljubljeno gledao u Marijolu.

Dole negde tekla je Nišava. Tog Prvog maja 1952.

Iz knjige “Dom nade i ljubavi”
Priredio Simon Milčić

Simon Milčić, dete pod brojem 282, kako je zaveden te poratne 1946. godine u Engleskom domu za ratnu siročad u Nišu, još živo pamti brižne ruke engleskih milosrdnih sestara koje su podizale, štitile, lečile od ratnih trauma mališane koji su ostali bez roditelja i doma u Drugom svetskom ratu.

Bilo ih je oko 700 iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije. Tu su dovedeni 1946. godine, a danas ih pedesetak, različitih generacija, živi u Nišu. Ostale je život rasuo po svetu. Priču o njima, njihovoj sudbini, o domu, mirisu bele kafe, čistoj posteljini, nežnim rukama požrtvovanih Engleskinja, zabeležio je Simon u knjizi “Engleski dom – kuća nade i ljubavi”. To je, kako kaže, dug prema onima čiju nežnost i dobrotu pamti, da se ona ne zaboravi.

Leave a Reply