12. februar 1961. godine: Misteriozna smrt Branka Miljkovića

Smrt pesnika Branka Miljkovića, jednog od najdarovitijih iz druge polovine XX veka, i danas je obavijena velom tajne i izaziva brojne polemike. Najveći među srpskim pesnicima preminuo je pod misterioznim okolnostima u noći između 11. i 12. februara 1961. godine u Zagrebu. Određeni krug Brankovih savremenika i tada je odbacivao mogućnost da je pesnik sam sebi oduzeo život.

 

Ko ili šta stoji iz ubistva – hrvatske nacionaliste, UDBA ili kafanska svađa, do danas niko nije rastumačio. Zvanično, Miljković je izvršio samoubistvo u šumi na periferiji Zagreba, obesivši se o drvo. Imao je 27 godina.

„Sve što je objavljeno u vezi sa Miljkovićevom smrti, imalo je za cilj da ceo događaj mistifikuje i prikaže isključivo kao samoubistvo. Kada se pažljivo sagleda kontekst toga vremena i sve što se tada dešavalo u književnosti, uz čitav niz drugih indicija, zaista se ta zvanična verzija Miljkovićeve smrti dovodi u pitanje. Postoji mnogo osnova da se istražuje dalje sve dok se ne dođe do autentičnih dokumenata, i dokaza, pre svega iz izvora Državne bezbednosti i policije toga doba, koji će najverovatnije pokazati da je Miljković zapravo likvidiran u Zagrebu“, kaže profesor dr Goran Maksimović.

Da li ga je „ubila prejaka reč“ ili je nešto drugo uticalo na njegovu preranu smrt, to danas niko sa sigurnošću ne može da tvrdi.

Foto: Privatna arhiva

Branko Miljković se pojavio kao nova poetska snaga i to baš u vreme kada je srpska poezija bila u velikoj krizi. Svojim stihovima uneo je visoku intelektualnost i strast. Ta strast vodila ga je i kada je pisao o smrti koja je i na njega i na čitavu njegovu generaciju ostavila veliki trag. Njegova poetska reč je pedesetih godina prošlog veka mnogima zvučala preoštro, a njegove izjave se činile nemogućim, naročito kada je govorio da će prepevati Marksa. Međutim, u praksi se to potvrdilo i mogućim i tačnim.
Kritika je pisala da je patriotska reč, za Miljkovića, bila ista kao i ljubavna. Taj trenutak istovetnosti opšteg i pojedinačnog, najviši je trenutak pesnika Branka Miljkovića, i najviši trenutak srpske poezije toga doba.

Savremenici slavnog srpskog pesnika kojih danas, gotovo i da nema, govorili su da Branko nije bio sklon suicidu, da su izveštaji o samoubistvu bezmalo čudni i nepotpuni i da čitavu stvar treba bolje istražiti. Štaviše, ima i onih koji tvrde da je Branko isuviše voleo život da bi ga sam sebi skratio.

 

Na njegove najlepše ljubavne stihove uticale su snažne emocije koje je gajio prema jednoj Nišlijki, koju gotovo nikad niko nije ni spomenuo.

Ljudi su preveliki skeptici. Ljudi ne prepoznaju ljude. Najveća Brankova ljubav, Ljiljana Ilić stanovala je na pedesatak metara od Narodnog muzeja. Svih 86 godina živela je u Nišu, prolazila gradskim ulicama, a niko živ je nije prepoznao, čak ni naši psici koji stanuju u toj istoj zgradi. Ljiljana Ilić, sad prvi put to govorim, a verujem da to niko ne zna, preminula je pre nešto više od tri meseca. O njoj su tragovi u literaturi ostali veliki. Više od 20 pesama je Branko napisao i posvetio Ljiljani, kao i na desetine pisama. To je bila platonska ljubav, ali ljubav za večnost. Veća i od ljubavi Romea i Julije, i mnogih izmišljenih junaka svetske literature, otkriva nam Dimitrije Milenković književnik iz Niša.

Foto: Privatna arhiva

O Branku su pisali mnogi, urađeno je nekoliko monodrama i filmova. „Branko Miljković i njegova tragična sudbina“, tematika je romana i dramskog teksta na čemu trenutno radi jedan od najčitanijih savremenih pisaca Dejan Stojiljković.

Najtragičnije je to što su u Brankovoj smrti učestvovali ljudi iz sfere književnosti. To je jedno od retkih ubistava koje je zataškavano kroz književnu teoriju. Tu su svoje prste umešali i Davičo i Čadžić i još neki ljudi, dok u pozadini svega stoji služba Državne bezbednosti. Ono što ne znamo tačno, jesu okolnosti kako je Branko postradao, šta se tačno desilo, kako se uopšte našao na tom mestu na periferiji Zagreba i ko su njegove ubice, kaže Stojiljković.

Ispred zgrade niškog Narodnog pozorišta, gde se nalazi spomenik Branku Miljkoviću, tradicionalno kao i svake godine, poštovaoci i đaci škole koja nosi njegovo ime, su odali počast slavnom pesniku.

Foto: Privatna arhiva

 

Sećanje na slavnog pesnika i godišnjica njegove smrti obeležena je i na Novom groblju u Beogradu. Pored nekolicine Brankovih prijatelja i poštovaoca njegovog dela, na pesnikov grob, kao i prethodnih godina, došli su potomci porodice Miljković.

To je obećanje koje sam dao dedi Gligoriju. Dok je bio živ svaki dan je posećivao stričev grob. Ovu tradiciju posle mene nastaviće moji sinovi, i to će biti moja želja da uvek 12. februara dođu ovde, zapale sveću i sete se svog dede i strica, jer on je to zaslužio“, kaže Goran Miljković bratanac slavnog pesnika.

Foto: V.M.

 

Branko Miljković je rođen 29. januara 1934. godine u Nišu, a prve pesme je počeo da mu objavljuje Oskar Davičo 1955 tokom Brankovih studija filozofije u Beogradu. Već naredne godine objavio je svoju prvu zbirku pesama “Uzalud je budim”, sa kojojm je zakoračio u svet književnosti i sa malo godina koliko je imao dospeo u sam vrh srpske poezije. Samo četiri godine kasnije, na dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27.rođendan”:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Foto: Narodni muzej Niš

Da li se Niš odužio Branku kako zaslužuje?

Škola „Branko Miljković“ u Nišu jedina je škola u Srbiji koja nosi ime srpskog princa poezije, kao i jedna gradska ulica.

Niški kulturni centar objavio je pet dela pesvećenih Branku Miljkoviću, a u toku je rad na šestoj knjizi koja sadrži izbor iz kritika.

Foto: NKC

 

U Nišu se tradicionalno, od 1971. godine dodeljuje pesničko priznanje koje nosi ime slavnog srpskog pesnika, za najbolju zbirku poezije.

Pre nešto manje od dve godine u Nišu je otvorena Književno-memorijalna postavka Sremac/Miljković koja sadrži spise, rukopise, fotografije i lične predmete slavnih književnika.

Autor:
Svetlana Petrović

Leave a Reply