Ловџија Калча казује

FacebookTwitter

Такој ти ја напрајим: одма се фрљим у онеј коприве, све ми свитке пођоше оди жар и ете ти га зајац. Зажмаја сам к’ко сојка, ама не видим, од стра’ ми се учини к’ко теле. Сами уши почеше да ми мрдају, а спалај на Господа умем с’с уши да мрдам – учија сам због Чапу зашто неје умеја да распознава зајца од мачку, па га ја научи т’кој с уши мрдање.

kalca
Био сам болестан кад у собу упаде Калча.
- Бре, бре, куре. Зар т’кој? Да ми не беше рекнула Савета да си болан, могаја си да умреш, ја не би знаја! Е, па, немој такој, роде, немој да се куташ од родбину, к’ко маче под асурку. К’кав да сам – ја сам ти род. О, о, бошке, па не казујеш! Што ти је, од к’кво си болан?
Од ноге, рекох му, убио сам се на кола. Има и рана.
- Тој је ништо, нес’м знаја да понесем мас’ од африканског зајца, па с’лте јед’н пут да се намажеш- к’ко с руку да си смакнуја џериму. Е, чек’ ти испричам за тог африканског зајца.
И, поче Калча.
- Ономад ли беше недеља. Јес’ – ономад. Немашем послу, па се диго рано преди зору. ‘Ајд, ‘ајд, те дођо на Нишаву. Пређо ћуприју, па уфати ме малко зорт од онија бедеми и зидине. Занеја сам се к’ко поп Јова у оченаш. Фрљи очи на куде касарну тобџијску, море иде нешто по оној малецак бедем што је до врбаци. Шће тој да бидне, мајку му бре, Калчо, викам си у себ’. Утуви се да видим, па полак појдо на куде њег’. Кад он, жена буђава, спазија ме зар, па чучнуја куде једну коприву и учуљија уши. Зајац је, не мож друго да бидне!
Врну се до врбу, открши једно пруче и пријдо на куде њег’. Немаше три кораци, стану. Он гледа мен’, ја гледам њег’. О мајку му, шће да је овој, к’кав је овој напас’, да ме неје ништо собајле ступнуја на мађије, јал’ ти на сугреби псећи, па нес’м пљунуја?!
Истин’ да ти казујем почеше ме избијају грашке оди зној. Узортира се. Тој да видиш Калча, па се уплашија! Мрдну малко с’с пруче, он се обрну, па си пође полацке на куде касарину. Погледа, погледа, шта да прајим. Пушка ми неје туј. Чапа остануја дом, а убаво ћаше куче да пође с мен, ама кој је знао тога ђавола и кој се надао за овуј сорту зајци! Мисле се, мисле, па ми текну на памет што ми је казуваја један оџа у турско време.
Викаше он, Бог да га прости: Калчо, бре, ашколсум што си ловџија, и Султан знаје за теб, зашто смо ми испратили абер за сви ловци из Ниш, ама много те поштујем и теб ћу да ти казујем. Т’кој бива један муабет на зајци, с’лте ич да не збориш на други човеци – зашто ћу да те кољем к’ко пиле! За зајци не треба ни пушка, ни куче, с’лте мурафет. Видиш ли, зајца падниј на земљу. А си паднаја – умртви се. Зајац ће те надуши и ће почне да прилази накуде теб’ све поблизо. К’д осетиш њушку, а ти почни да мрдаш с’с уши. Зајац се зарадује, па удари у смејање, з’што он знаје да мрда с’с уши најпоубаво, ама не мож’да види, па кад види уши мрдање у други он да умре од смејање и с’с руку га мож уфаћкаш.
Такој ти ја напрајим: одма се фрљим у онеј коприве, све ми свитке пођоше оди жар и ете ти га зајац. Зажмаја сам к’ко сојка, ама не видим, од стра’ ми се учини к’ко теле. Сами уши почеше да ми мрдају, а спалај на Господа умем с’с уши да мрдам – учија сам због Чапу зашто неје умеја да распознава зајца од мачку, па га ја научи т’кој с уши мрдање.
Жена кисела, он неје бија од онија што се смеју. Убавачко приђе куде мен’, па ми поче глоцка уши. И, анатема га, шћу да прајим? Ће останем чуљ. Трпе, трпе, па обрну главу и с’с зуби га довати за ногу. Туј си, кутре, – не мож’ да мрднеш из Калчино фаћање. Диго се и погледа га – неје од наши зајци. Сав шарен к’ко змија звечарка. Сети се по онеја слике што ги има у Зелену гимназију – да је проклетиња из Африку. Однесо га дом, закла га, извади мас’ за мелем, ћу ти испратим малко, а месо раздадо по комшил’к. Кој ће га руча африканског зајца. На комшије нес’м казуваја. Ама не ги је ништо било, с’лте искачали по ретко понапоље и ништо више!

Калчине приче-Михаило Голубовић

Михаило Голубовић (1872 – 1936 у Нишу), српски правник и боем. По образовању је био правник. Службовао је у Нишу, Пироту, Сурдулици, Власотинцу и Београду. Знао је неколико светских језика. Друговао је са обичним народом и нашим водећим интелектуалцима оног доба. Пошто се није женио ни заснивао породицу, живео је мераклијски и боемски, проводећи много времена на весељима и по кафанама.
Golubovic_Mihailosken. naslovne strane: polovneknjige
Умео је лепо да прича и још боље да слуша, па је развио особен књижевни дар, који је показао у анегдотским причама о старом Нишу. Те приче су први пут објављене 1911. као фељтон „Записи из старог Ниша“ у „Политици“ а затим и као књига „Калчине приче“.

Прича о африканском зецу, једним делом, је послужила као мотив академском вајару Ивану Фелкеру за споменик Калчи и Сремцу. На платоу испред Казанџијског сокачета 27. октобра 2006. је откривен споменик Калчи, књижевном јунаку „Ивкове славе“ и Стевану Сремцу, писцу који га је овековечио. Тако се Калча, о коме се далеко више зна после чувеног Шотриног филма, поново обрео међу Нишлијама. Бронзана скулптура, рад академског вајара Ивана Фелкера, приказује нишког кујунџију и највећег ловџију и л’жова како са руком подигнутом метар и по од земље, објашњава Сремцу коликог је африканског зајца уфатио.На скулптури се налази и Чапа, Калчино верно кучиште. Фелкер каже да му се допало то да на истом месту буду Калча и Сремац, симболи народског и грађанског, интелектуалног Ниша. До саме скулптуре откривена је и спомен-чесма Стевану Сремцу. Захваљујући покојном глумцу Млађи Недељковићу који је био иницијатор подизања споменика, вајару Фелкеру и финансијеру Бориславу Ђорђевићу, Калча ће од сада бити један од заштитних знакова старе вароши Ниша.
spomenik