Славуј пиле

Славуј пиле, не пој рано

Славуј пиле, не пој рано

Не буди ми господара

Не буди ми господара

Сама сам га успавала

Сама сам га успавала

Сама ћу га пробудити

Сама ћу га пробудити

. . . . . . . .

Немој , Јоло, немој дадин

Ти да бегаш за Ваче

Ваче, Јоло, Ваче дадин–

Ас бекрија и карташ. . .

. . . . . . . . . . . . .

Бастисаше Дониницу

Дониницу магарицу

. . . . . . . . . . . . . .

Горице, горо, зелена

имаш ли лада голема?

Имаш ли воду студену?

да седнем, да се одморим,

и воду да се напијем!

Гора си с’лте ћуташе

а лисје ништо зборише. . .

. . . . . . . . . . . . . . .

На османл’к буљбуљ поје – Зора је

А по мутвак Ката оди – и пије.

. . . . . . . . . . . . . . . . .

Зборило лале и каранфил

Тужно збору на жал’ги се дало–

Што дивојче под ружу заспало!

Зар ми несмо по најпрво цвеће?

Зар је ружа од нас поубава?

Те дивојче под њума да спава!

То слушаја катмеру шебоја:

каранфилу и моје лаленце:

Нек’си спије под ружу дитенце!

Ружица је наша другарица!

ненавид је болес најголеми,

А дивојче цвеће најубаво!